ЦО Гокчаница

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

У чему је тајна великих достигнућа ? Обично се сматра да су великим људима својствене нарочите, изузетне способности и природни дарови. Али није баш тако. Многи философи и мудраци сматрају да је свако достигнуће резултат пре свега напорног и упорног рада током дужег временског периода. Тако да значајне резултате у неком послу може да постигне свако ко има просечне способности и дарове. И степен успешности ће, очито, бити директно пропорционалан утрошеној енергији.

деца

Овде се срећемо са законитошћу која је подједнако својствена неживом свету, биљкама, животињском свету и свету Духа. Ми знамо да се количина струје добија множењем силе струје, напона и времена… Што се тиче васпитања деце аналогно се може рећи: успех ће бити осигуран ако не будемо штедели своје снаге, ако се са напором воље будемо трудили око своје деце, и то не само понекад, већ увек, све време посвећујући том послу.

Овде постоји аналогија и са послом баштована којем успева да одгаји дивно цвеће и плодове високе културе тек после вишегодишњег упорног рада.

Постизање циља као резултат упорног труда је закон који је Бог дао човечанству после пада: “У зноју лица својега јешћеш хлеб”. И без зноја нема успеха, без зноја се није могуће исхранити, немогућ је сам живот.

“Дај крв – прими Дух”, кажу Старци, под крвљу подразумевајући труд и телесни подвиг. “Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да прилегнеш, утом ће доћи сиромаштво твоје као путник…” – каже Премудри Соломон (Прич. 6, 1011). И апостол Павле препоручује да водимо рачуна о времену “користећи вријеме, јер су дани зли” (Еф. 5,16).

Рад на детету као основа васпитања је био дат као заповест још Јеврејима у Књигама Старог Завета. “Учи сина свог и ради на њему да не би имао огорчења због недоличних његових поступака”, каже се у Књизи Премудрости Исуса сина Сираха (Сир. 30,13).

У Новом Завету апостол Павле овако описује труд родитеља: “Као отац децу своју, преклињасмо вас и храбрисмо и сведочисмо” (1. Сол. 2, 1112). “Земља да је проклета због тебе… трње и коров ће ти рађати…” чуо је Адам од Бога после пада (1. Мојс. 3,1718). Знамо како се у души наше деце лако и брзо разраста духовни коров – коров рђавих склоности и страсти. Зато је потребно улагати упоран и дуготрајан труд на обрађивању те материјалне и духовне оранице: стално и без посустајања треба из ње чупати сав тај брзорастући коров.

Постизање циља је нераскидиво повезано са саможртвовањем. Ради бриге о деци родитељи треба да оставе такозвани “лични живот” и “личне интересе”, забаве, позориште, празна познанства, провођење вечери “у гостима”, световну литературу која не храни дух, итд. Све ово нам одузима снаге и време којег је мало, које је драгоцено као поверени нам од Господа “таланти”, које нам недостаје за спасење и себе и деце.

Труд и борба су потребни за васпитавање деце и за “велико” и за “мало”, јер се од “малог” прави “велико”, “у маломе си био веран, над многим ћу те поставити” (Мт. 25, 21).

“Док мало проспаваш, док мало продремаш” – и срешћеш се са осиромашењем духа, са ишчезнућем врлине, са ослабљењем вере, гашењем љубави у себи и деци.

“Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11,12).

Кад треба да почне рад родитеља на дететовој души? О овоме овако пише отац Александар Јељчанинов: “Зашто су битни утисци детињства? Зашто је важно пожурити и испунити срце и ум детета светлошћу и добром од најранијег детињства?

Детињство је тле поверења, једноставности, благости, способности умиљења, саосећања, снаге маште, одсуства суровости и окамењености. То је баш оно земљиште које, када га засејемо, даје тридесетоструки, шездесетоструки и стоструки принос. Касније, када се душа окамени и отврдне, оно што је доживљено у детињству може поново да очисти, спаси човека. Зато је тако важно држати децу близу Цркви, то их поји за читав живот”.